Ruševine

Sanjala sam selo ruševina
Nedovršenih kuća, naprslih krovova
Napuštenih temelja
Zdanja u koje su mnogi ulagali sve
Drugi, pak, ništa

Sada zvrje same
Čekajući da neko nabasa na njih

Sačekale su me priče
O počecima, toleranciji, potresima
I uvek, baš svaki put – o kraju
O tome kako je neko odlučio da odustane
I ubrzo zatim bio ispraćen u tome

Sanjala sam selo ruševina

Koliko njih pripada meni
Koliko ću ih tek napustiti
I koliko puta zavapiti – gotovo je, dosta, kraj

Dok ne izgradimo stabilnu kuću
Sa čvrstim temeljima i glomaznim zidovima
Krovom satkanim od oblaka i prozorima od duše
Gde ulazna vrata mame pogled
I posetioci su dočekani osmesima

Sanjala sam selo ruševina
Jer nam samo to zaista i pripada
Na njih se ne plašimo da stavimo imena
I sakrijemo se iza oronulih cigala
Plašeći se da ne izgubimo dah

Korov i cement i crep i malter i krah
U malom selu, u sklopu moje duše

Šta je u tvojoj?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s