Jedan od onih dana…

Nekada si bio dobrovoljni davalac krvi
Sada ti je krv toliko proređena alkoholom da ne bi pomogla nikome
Ne pomaže ni tebi

Obamreo, tražiš zaborav
Suncokret koji je izgubio trag sunca

Poguren, guraš kroz dane
Noseći se s njima kao gnjurac s teškim muljem

Na kraju, mislim, nikad te nisam ni poznavala
Shvatam da ne znaš ni sam sebe

Sećam se kako sam kao mala jedva čekala da dođeš
Iz Zavoda za transfuziju
(a i generalno, globalno – da dođeš)

Kako sam se divila majicama s kapljicom krvi
Proklamovala da jedva čekam da ja dobijem jednu
I tvog osmeha dok si mi poklanjao svoju

Ponekad nisam sigurna koliki deo mojih sećanja je stvaran
Koliko toga sam sama isprojektovala

Kada postaje prekasno da se stvari poprave?
Kada je vreme da odustanem od svega?
Ko o tome odlučuje?

Odakle snaga da se krene iznova?
Ako ikad saznaš, javi


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s